poslednjiput

Ne mogu da spavam. Nije mi dobro.

Nemam sa kim da pricam.

Ti nisi tu.

Nikad vise neces biti.

Ja prosto ne mogu da se pomirim sa tim. 

Ja ne mogu bez tebe.

Čak i kad pokušam da budem ljut.

Ne mogu.

Ne umem.

Ti možeš bez mene.

Čak i kad kažeš da je sve u redu.

Nije uvek bilo tako. 

Nedostaješ mi.

Kažeš da si tu.

Nisi.

Izdržao sam toliko.

Izdržaću još malo.

Jer tebi ne treba komplikacija.

Bojim se da komplikacija nema.

Bojim se da je davno gotovo.

Tamo negde prvog Oktobra.

Želela si da odeš.

Nisi uspela na taj način.

Uspela si na drugi.

Prosto si odlutala.

Svaki dan mi se urla, a nemam kome, nemam gde, i nema svrhe.

Nekoliko puta dnevno kažeš nešto što mene slomi.

Ja ti samo pošaljem smajli.

Jer ti to treba u životu.

Što manje komplikacija.

Izgubila si mnogo stvari,

ali bojim se da sam je tebe.

Volim te jedina.

Uvek ću te voleti.

Jedini razlog zašto još postojim je zato što se nadam

da nekad

nekako

postoji šansa

da nije istina.

Iako znam da jeste.

Poznajem te bolje nego što misliš.

Danas sam plakao.

Imam osećaj da će se ponoviti nekoliko puta u narednih mesec, dva.

Ne mogu da ti kažem jer imaš previše problema.

Nemaš snage za mene.

I to je ok.

Tako je to kada ti je najbolji prijatelj uzrok bola.

Dosta kukanja.

Odo da ti odgovorim na još jednu poruku koja me slomila.

Sa smajlićem i da se pravim da je sve ok.

A nije.

Nikad više neće biti.

Prošao je Rujan.

Odneo je sva obećanja sa sobom.

Ova zima je hladna.

Biće još hladnija. 

Prvi post.

Prvog bloga (eva).

Poslednjoj ljubavi.